Једно или два писма?

Типичан став међу нашим грађанима је: "Не постоје мање или више вредна писма", и " што их је више, то боље по народ који пише". Први део ове тврдње је, уз извесне ограде, тачан - али, други је потпуно нетачан.

Где то важи да је боље имати два него једно писмо у једном језику? Нигде. Универзално прихваћен језички стандард данас је "један језик - једно писмо". Да ли неко данас тежи да уведе, поред постојећег, још једно или више писама у свој језик? Нико. Да ли неко тежи да избаци друго писмо из свог језика тако да остане само једно? Више народа - из нашег ближег окружења, то су урадили Хрвати; у Азији, исто тако, народи којима је писмо које данас имају наметнуто у прошлости.

Ко би учио енглески да има два писма?

Да ли постоји неки угледан лингвиста у свету, или цитат у озбиљном језичком часопису, који тврди да је добро имати два писма у једном језику?

Даље, како нас то латиница приближава Европи? Како је онда Бугарска постала чланица ЕУ, а има само ћирилицу, и не помишља да је се одрекне? Напротив, бугарски премијер Соломон Паси је почетком априла прошле године изјавио да су Бугари поносни што баш они уносе ћирилицу у ЕУ! Захваљујући њима, новчанице и кованице евра ће добити име и на ћирилици !
А ми имамо два писма, и нико и нигде то не наводи као неку предност за било шта. Пре ће бити да нећемо моћи у ЕУ док се не определимо за једно писмо и тако усагласимо с горе поменутим општеважећим стандардом. Не очекујемо ваљда да нам ЕУ све доставља на два писма док се ми не излечимо од идеолошких вируса који и даље роваре нашим мозговима – десиће се да ће опет други одлучити о томе уместо нас, и ставиће нас пред свршен чин, а ми ћемо се, типично за нас, освестити тек кад буде прекасно.

Два писма у једном језику представљају нерационално, непрактично, скупо и нестандардно решење - странцима тај језик чини тежим и непривлачнијим за учење, етничким мањинама компликује живот, за саме грађане је (потенцијално) свакодневни извор фрустрација, а за државу, на дужи рок, такво решење је потенцијално опасно по њену стабилност. То је јасно свакоме ко се иоле разуме у науку о језику, организацију државе и чиниоце културног идентитета једне нације.

Зашто је од два писма ћирилица много боља? Зато што нам је "у опису и у потпису", у духовној и културној десетовековној вертикали, зато што је 90 посто нашег вредног писаног културног наслеђа на њој, зато што су наши најбољи писци, уметници, државници и научници писали и данас пишу на њој, зато што је она у Уставу Србије писмо српског језика, зато што има огроман (још недовољно схваћен) потенцијал у компјутерској технологији, зато што је део нашег позитивног националног и државног идентитета, везани смо за њу психолошки и емотивно - преко имена на кућним вратима, на споменицима на гробљима, преко преписке и рукописа претходних генерација, преко бројних докумената и милиона наслеђених књига - како у кућним тако и у јавним библиотекама).

Ћирилица нам нимало не смета за учлањење у ЕУ и улазак у друге светске организације. Нимало нам не отежава учење страних језика - напротив, много је јача негативни међусобан утицај с два писма у матерњем језику.
Она не омета ни на који начин извоз наших производа (као што ни Јапан, Кину и друге земље не омета њихово изузетно компликовано и тешко писмо). Српска ћирилца се користи или се може користити у практично свакој врсти технологије, од компјутера, преко мобилних телефона до разних врста дисплеја.

За оно што наше писмо нема, богатство фонтова за примену у рекламама, на пример, кривица се може свалити на државу која је, за разлику од других, игнорисала писмо српског језика и ништа није улагала у његов развој и примену. Добро би било да се једном постави питање одговорности политичара и разних институција који су по природи свог посла морали да се баве тим стварима.

Наше писмо нас чини, поред тога, занимљивијим другима. Имамо ретко, јединствено тројство - језика, правописа и писма, и могли бисмо да га рекламирамо и као нашу позитивну особеност и направимо од ње бренд, нашу препознатљиву марку, наш туристички производ - као што би требало урадити и са Српском Новом годином, на пример, по угледу на Кину, где је вест о доласку Кинеске Нове Године широм света бесплатна и ефикасна реклама за ту земљу с повољним последицама на углед нације, туризам и економију.